уторак, 25. октобар 2016.

Huan Gojtisolo - Prognan sa svih strana



Ovu kompleksnu, višeznačnu i pre svega proročku knjigu (napisanu 2008.) sa španskog je prevela Jasmina Milenković. Stilski je sasvim različita od romana Znaci identiteta (izdat 1966. godine). Zagledana u našu neveselu sadašnjost i vrlo verovatno istu takvu bližu budućnost. 

Nema mnogo pisaca koji pišu na ovaj način, u formi radikalnog književnog eksperimenta, sa izvanrednim jezičkim bravurama, na španskom jeziku ali sa francuskom formom rečenice, sa postmodernom književnom strukturom. Radi se o žestokom, lucidnom delu natopljenom sarkazmom, suptilnog i rafiniranog stila spakovanog u celofan crnohumorne zabave.

Takav je rezultat i bio očekivan kada knjigu piše pisac koji poseduje zavidno znanje, kad je istinski erudita, ali koji poseduje i bujnu imaginaciju. I kada zna sve to da strpljivo slaže, tako da kipi na sve strane od vrcavosti, aluzija i omaža, te se čitanje pretvara u pravu književnu poslasticu, provokaciju, u svojevsnu slagalicu bizarnih fragmenata i fidbek mitova, jer knjigu ne čini samo njenih 125 strana već i prećutna znanja koju pisac i čitaoac razmenjuju, kao ljubavnici osmehe. 


Aleksandar Šurbatović, urednik i književnik,  Jasmina Milenković, prevodilac i Dragan Stokić, glumac

Pisac reči slaže kao da slika renesansne slike a likovi su mu grotesni, opskurni i izvrnuti. Čini to bezobrazno iskreno i perverzno šarmantno. Poziva se na citate i istorijske fakte. Kao i svaki bezobzirni postmodernista ne nudi nikakve fisnote (što Milenkovićeva u srpskom prevodu koriguje). Kritički i satirički, beskompromisno i brutalno obračunava se sa svetom oko nas. Posebnim postupkom, pisac svakog trenutka čitaoca uključuje u sam tok radnje i ni jednog trenutka ga ne izopštava iz njega. I ne samo to, dok čitalac ulazi, glavni junak romana iz njega izlazi. Parodija, paradoks tu su tek da podcrtaju dominantnu temu otuđenosti i osećanja ravnodušnosti.

U ovom nevelikom, po broju strana, ali raskošnom, delu pisac pokreće, ali i ismeva sve moguće društvene teme; filozofe-revolucionare-šezdesetosmaše, Gija Debora, institucije vodećih svetskih religija, teroriste, migrante, naučnike, farmaceute, pop-zvezde, golfera... trudeći se da u svakom momentu bude potpuno politički nekorektan. Višestruka i višedimenzijalna stvarnost ukida žanrovske odlike, ukida herojsku viziju sveta. Deluje mi kao stvoreno za ekranizaciju, za nekog španskog sineastu poput Alehandra Amenabra. 

„Jedino ga je tešila nenamerna anonimnost knjige. Prisećao se davnašnjeg intervjua sa izdavačem i njegova besprekorna obrazložnjenja. Ta nepopravljiva budalaština mogla je interesovati samo nekolicinu ludaka, kao što je on, koji se na neki bolestan način privučeni njegovim fantazijama i besmislicama.“ 

Pariskog perverznjaka, Monstruma iz Santjea, raznela je teroristička bomba, te se on obreo s One strane, u praznom sajber kafeu okružen hiljadama računara. Onostrani svet pomešan sa virtualnim. Kada ćemo se već ratosiljamo te tehnike koja nas sve više guši: mejlovima, spamovima, sms-ovima. Koja nam zamagljuje vidik i obmanjuje nas. 

Da li je i svet koji nam je obećan, samo puka slika u odrazu, u ogledalu, ovog koji živimo?  I to još iskrivljena. Da li se to može posmatrati kao onaj prelazak na viši nivo u kompjuterskim igricama? I ko bi takav svet mogao uopšte da poželi? Svet u kojem naš junak ne razlikuje rabina od repera sa rasta pletenicama. Kreće se tako, od centra ka periferiji, a ten meštana postaje sve tamniji. Ulazi u muški, a izlazi iz ženskog WC-a. Kreće se kroz postapokaliptičan svet prepun svakojakih marginalaca. Da li je, u njemu, svaki dokoni turista potencijalni terorista? I svaki terorista puki turista zablenut u bedeker?


Aleksandar Šurbatović, urednik i književnik i  Jasmina Milenković, prevodilac

Na njegov imejl počinju da pristižu uznemirujuće poruke kompanije L’ Oreal i dilera kreka, verski pamfleti i seksualne nepodopštine, bezbrojne bizarne reklame. Mračna onlajn verzija Zemlje čuda okuplja opskurne likove s kojima naš junak redovno opšti, pre svega ženu-imama Alisu, rešenu da Monstruma regrutuje u svoju terorističku mrežu. 

Njen pravi identitet niko ne može da potvrdi: da li je gospođa prerušena čas u damu s psetancetom, čas u napaljenu reperku, poznati teleevanđelista ili radikalni imam? Konfuzija koja ili oduševljava ili šokira. Ne prihvata ravnodušnost čitaoca. 

Ako ste mislili da se Gojtisolo tu zaustavio, debelo ste se prevarili. Uz Alisu, našeg Monstrumčića ne ostavljaju na miru ni patriota frizer, desničar i Berluskonijev gorljivi sledbenik, ni rasta-rabin, ni Monsinjor, koji glasno propoveda: 

„Ako ljubav prema Svetom duhu može da opere dušu, zašto banka koja nosi njegovo ime ne bi mogla da opere novac?”,

 i svi su ovde neopozivo ludi. 

Roman je dvoslojan. Prvi sloj je lični, proživljen i on govori o piščevom ličnom iskustvu, o njegovoj borbi sa sopstvenim demonima. U toj samoanalizi nigde se nije pronašao. Nigde nije prihvaćen. Prognan je sa svih strana. Kada zagrebemo po površini i kada je uklonimo dospevamo do pojedinca u svetu nasilja, terora i agesije reklamnih poruka poprilično izgubljenog i dezorjentisanog. Prolazeći kroz takva iskustva likovi doživljavaju transformaciju, metamorfozu. Nisu i nikad neće opet biti isti. 

Ovaj junak se već pojavio 1982. godine u romanu „Pejzaž pre bitke“ (Paisajes después de la batalla). Tamo je, na samom početku romana, poginuo u terorističkom napadu. Za potrebe ovog romana on je iznenada vaskrsao. 

„Ko je više poludeo, svet ili on“, razmišlja naš junak. Pitanje je potpuno legitimno ali istovremeno i potpuno nesuvislo. Zato zaključuje: „Ako želite da zavapite ‘vratite mi pare za ulaznice, nisam ništa razumeo’, ili nešto slično, ne brinite, tako se oseća i naš zbunjeni junak nakon završene predstave.“

Knjigu je Dereta izdala u saradnji sa sa programom „Kreativna Evropa“. Za dve godine, u toj ediciji, izdato je sedam naslova koji svedoče o evropskom identitetu i problemima sa kojima se on sučeljava. 

Najavu knjige možete pogledati  OVDE

Huan Gojtisolo (Juan Goytisolo) rođen je 1931. godine u Barseloni u bogatoj, desničarskoj porodici. Jedan je od najvažnijih pisaca španske generacije pedesetih a njegovo delo obuhvata romane, knjige priča, putopise i eseje. Najveći je živi španski književnik  i svakako najradikalniji u sukobu sa establišmentom. Njegova braća Hose Agustin i Luis takođe su poznati književnici. Seksualno je, u detinjstvu, zlostavljan od dede. Rođen u pogrešnom vreme u pogrešnom svetu. Otpadnik je. Levičar je i biseksualac. Do kraja odan svojoj suštini, bez namere da pravi nepotrebne kompromise. 

Gojtisolov život je obeležilo njegovo intelektualno buntovništvo u vreme Franka. Nesrećna smrt majke u bombardovanju Barselone koju je izvela nacionalna avijacija, kada je imao samo sedam godina, bila je presudna za njegov otpor Frankovoj vlasti i njegov dalji razvoj. 

„Napuštanje Šanije i odlazak u Pariz za mene je bilo oslobođenje“.

Preselio se u Pariz 1956. godine i radio u izdavačkoj kući Galimar. U Parizu upoznaje Bunjuela, Sartra, De Bovoar, Kamija i Žana Ženea. Takođe je bio blizak prijatelj sa Karlosom Fuentesom, a odigao je i važnu u upoznavanju Evrope sa latinoameričkim magičnim realizmom. Između 1969. i 1975. bio je profesor književnosti na univerzitetima u Kaliforniji, Bostonu, San Dijegu i Njujorku. Posle smrti supruge Monik Lanž 1996. godine, preselio se u dobrovoljni egzil u Marakeš (Maroko).

Posle studija prava objavio je prvi roman Juegos de manos 1954. godine. Nakon toga slede: Duelo en el Paraíso (1955), trilogija El mañana efímero (1957), Para vivir aquí (1960), La isla (1961), La Chanca (1962), trilogija Álvaro Mendiola (1966), Makbara (1980), Paisajes después de la batalla (1982), Las virtudes del pájaro solitario (1988), La cuarentena (1991), La saga de los Marx (1993), El sitio de los sitios (1995), Las semanas del jardín (1997), Carajicomedia (2000), Telón de boca (2003), El exiliado de aquí y de allá (2008).

Dobitnik je nekoliko nagrada među kojima su Europalia (1985), Nelly Sachs (1993), Octavio Paz (2002), Juan Rulfo (2004). U novembru 2008. godine dobio je nacionalnu nagradu za književnost Premio Nacional de las Letras Españolas koju dodeljuje Ministarstvo kulture Španije.

Od aprila 2007. godine biblioteka Instituta Cervantes u Tangeru nosi njegovo ime. 

Huan je 2012. godine izjavio kako ostavlja pisanje zauvek: 

„Definitivno je. Nemam ništa da kažem pa je bolje da ćutim. Ne pišem da bih zaradio novac, niti zato što tako diktira izdavačka kuća.“ 

Nastavio je, ali samo piše književne eseje i poeziju. O tome otkud odjednom u svetu poezije kaže: 

„Ima ih devet, ni manje, ni više. Kada sam ostavio pisanje, kroz glavu mi je prošlo jato roda, koje su ostavile ove pesme.“

Novinar je El Pais. Ne nosi sa sobom mobilni telefon. Retko putuje najčešće u Pariz, koji mu je druga domovina.  Svoj je, pa šta košta da košta.

Нема коментара:

Постави коментар