Predstava „Rubiše“ Šabačkog pozorišta, sinoć je gostovala na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Rađena po tekstu glumca Ninoslava
Đorđevića u režiji Kokana
Mladenovića vodi nas u provinciju na jugu, od koje se i bog pozdravio, u mesto
gde saosećanje ne stanuje, gde je porodica i porodični odnosi duboko pokopani, gde mečka igra dok naručene naricaljke kukumavče
i kroje društvenu svakodnevnicu.
Predstava dolazi kao naručena.
Aktuelna do srži. Porodično nasilje. Odnos majke i oca i dece. Taj emotivni
trougao, nekad idiličan, skladan, temelj svakog društva, dobrano je poljuljan i
sahranjen. Nestalo je dečijih uspavanki i majčinskih i ljubavnih zagrljaja. Pretočen
u gladijatorsku arenu.
Tamo gde nema dobrote i razumevanja, a ima alkohola za utehu.
Tamo gde se radi na svoju štetu, a
ženama se stavljaju brnjice. Gde caruju retardirani pedofili.
Gde se podvodi, a ne zavodi.
Podvodi se i rod rođeni, najbliži, ali očigledno ne i najdraži. Ako u toj
bestragiji ima i tračak ljubavi.
U zemlji gde je sve manje dece,
sreće, novca, gde se umesto deset s lukom jedu ljudi među sobom, gde se umesto
kilo i sifon pije krv prvog komšije, deca se ubijaju i pre, ali i posle
rođenja. Pre, jer su neželjena, neplanirana, preskupa, a posle od prevelikih pedagoških
batina. A niko ne želi ni nerotkinje.
Iz majčine utrobe u utrobu
zemlje.
Nema nevinih, svi su i dušmani i
žrtve. Iza idilične fasade prostodušnosti vrebaju neke krvoločne i podmukle
zveri.
Uobičajno, Mladenović snažno gura
prst u ranu ključnih problema ove zemlje. Obračunava se ustrajno s licemerjem i
filozofijom palanke. Ovaj put odstupivši od urbanog i svog ustaljenog rituala, svečanih
belih košulja. Tragičnu istinu, koju možemo sagledati svugde oko nas i pred
kojom redovno zatvaramo oči, tragediju kojom se naslađuje smeđa štampa i lažne,
šarlatanske televizije (garniranu s veselim stupidarijama).
Šok za školovane malograđane
i uparađene društvene novjeve, na ovoj sceni povampiruju se poput ruralnog
horora. Nema tu nikakve babe koja meće trajnu. Nema tu ni naznake optimizma.
Već čisto jebanje u mozak, ako je on uopšte u funkciji. Jedan od boljih Mladenovićevih
komada (pored Jami distrikta).
Komplentnom utisku značajno su
doprinele scenografija Vesne Popović,
kostimi Maje Mirković i muzika Irene Popović sada Dragović. Muzička
pratnja je raznovrsna, opominjujući bubnjevi, rok hitovi, do Silvanine „Ja te
pesmom zovem“ i „Šano dušo“. Na veliku metalnu tarabu (poput one zatvorske)
projektuju se neke, uglavnom, mučne slike. Pozornicom defiluju lampe
istražitelja, rotaciona plava svetla...
Sjajna gluma šabačkog asambla, a
sam podatak da su i čivijaši zanemarili šegu, nekog bi trebalo da zabrine. Da
opomene. Pa makar taj neko bio svako od nas. Da nešto promenimo, da odustanemo
od našeg, mentalitetom, urođenog defetizma.
Нема коментара:
Постави коментар